„Kad bi na zemlji bilo sve razumno, ne bi se ništa događalo.“

Slažem se sa Dostojevskim, ali sve to nerazumno, nelogično, pogrešno, suprotno nas tera da postavljamo pitanja, da istražujemo, otkrivamo, ispravljamo… I eto, od svega nelogičnog na svetu ja sam se uhvatio zahteva za zaštitu prava u javnim nabavkama. Ne kopka mene sam ZZP već ona jedna situacija do koje ponekad dođe, koja je sama po sebi sporna i koja bi svakog normalnog u ovom poslu naterala da postavi pitanje: Zašto?! Kada imate situaciju u kojoj je podnošenje zahteva za zaštitu prava jedini ispravan korak, bez obzira o kojoj fazi postupka govorimo, kada radite dan i noć da pripremite napad na konkursnu dokumentaciju ili odluku naručioca ili ste neumorno pripremali odbranu za vašu odbijenu ponudu, pri tome uplatite taksu koja ide i do nekoliko stotina hiljada dinara i onda odjednom, bez najave i obrazloženja povučete vaš uredan a neretko i opravdan ZZP, naravno da je potrebno postaviti pitanje ZAŠTO?! Šta je to što natera ponuđača da se odrekne možda jedine šanse da dobije ugovor?

Pretnje konkurencije? Moguće, nije isključeno, pogotovo kada se radi o „manjim“ firmama koje pokušavaju da se uključe u tržište.

Strah? Takođe jedna od mogućnosti, naročito kod firmi koje su kod istog naručioca već dobile neki posao (ili očekuju da će ga dobiti) pa se boje „zatezanja“ i detaljnijih kontrola.

Pritisci? Još jedna realna situacija. Pritisci mogu biti razni, politički, poslovni…

Koluzija? U ovakvim sitacijama mislim da ponuđači umeju da igraju taktički. Ako podnesu zahtev za zaštitu prava, pogotovo ako je opravdan, mogu da ucenjuju konkurenciju na saradnju oko trenutnog predmeta javne nabavke ili utiču na njihovu odluku da ne učestvuju u nekom budućem poslu. Druga mogućnost je da čekaju da ih konkurencija pozove i ponudi rešenje ukoliko se zahtev za zaštitu prava povuče.

Mogli bi ovde da razvijamo nebrojeno teorija i scenarija ali bojim se da ćemo podstaći maštu ponuđača da razmišlja u ovom pravcu.

Koliko je opravdano povlačenje zahteva za zaštitu prava? Ako je zahtev predat i taksa uplaćena, koji može biti razlog na strani ponuđača da se svesno odrekne šanse za dobijanje ugovora ili novca uplaćenog na ime takse?

Sada dolazimo do jednog drugog, ozbiljnijeg pitanja. Zašto Republička komisija, ukoliko smatra da postoje povrede zakona ili podzakonskih akata, ne postupi po članu 157.st.3 ZJN, odnosno ne nastavi postupak ukoliko podnosilac povuče zahtev?

 

Član 157.st.2. i 3. Zakona o javnim nabavkama:

„Republička komisija po službenoj dužnosti ispituje i da li su ispunjeni zakonski uslovi za primenu određenog postupka, da li su prekršene odredbe zakona zbog kojih se ugovor može poništiti ili je ugovor ništav, kao i da li postoje razlozi zbog kojih postupak javne nabavke ne može da se okonča na zakonit način.

U slučaju iz stava 2. ovog člana Republička komisija može nastaviti postupak i ako podnosilac zahteva za zaštitu prava povuče zahtev.“

 

Pretragom na sajtu Republičke komisije koristeći postojeće filtere prema članovima Zakona, locirao sam svega 25 slučajeva (da, samo 25) u kojima je Republička komisija postupila po službenoj dužnosti ali u svim tim slučajevima su podnosioci zahteva za zaštitu prava ostali pri svojim zahtevima do samog kraja. Republička komisija je samo dodatno potvrdila navode iz zahteva ili isti dopunila utvrđivanjem ozbiljnijih propusta koje podnosilac nije video (ili nije mogao da vidi).

Kada pogledamo predmete obustavljanja postupaka povlačenjem zahteva za zaštitu prava od strane podnosilaca, pronašao sam ukupno 104 zaključka. Corpus delicti 104 predmeta u kojima je Republička komisija rekla „ne zanima nas“ i možda na taj način dozvolila direktna kršenja zakona. Nekako me ovakav stav organa koji obezbeđuje zaštitu prava u postupcima javnih nabavki podseća na tri mudra majmuna „ne vidim zlo, ne čujem zlo, ne govorim zlo“.

Za mene je ovakvo postupanje podnosilaca zahteva za zaštitu prava krajnje čudno a propuštanje delovanja Republičke komisije nerazumljivo. Kome je u interesu da se postupak ne nastavi? Da li Republička komisija na ovaj način suptilno staje na stranu naručilaca čak i kada krše zakon? Zašto ovakve situacije ne kontroliše i komisija za zaštitu konkurencije? Da li postoji iko ko isprati da li lice koje je podnelo pa povuklo zahtev za zaštitu prava kasnije dobije neki ugovor kod naručioca ili biva angažovano kao podizvođač kod izabranog ponuđača?

U poslovnom svetu niko se ne odriče zarade niti uzalud troši svoje vreme i sredstva. Svi oni koji su povukli zahteve sigurno na neki način vrate uloženo (minimum) ili pak na drugačiji način kompezuju izgubljenu dobit. Ali koga to zanima? Očigledno nikog…