Zahvaljujući Republičkoj komisiji za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki ne samo da imamo spornu praksu nego i upadljivo pogrešnu (o tome ću pisati drugom prilikom). Problem prenošenja znanja je nešto sa čime se Srbija još uvek nije izborila i zbog čega je najveći rizik realizacije kompleksnih predmeta javne nabavke upravo na naručiocima. Konkretno govorim o načinu angažovanja kadrova. Kada pogledate trenutno ustoličeni sistem, legislativu, mišljenja i praksu Republičke komisije, postaje jasno da lica potrebna za realizaciju javne nabavke možete angažovati na bilo koji način uz zabranu favorizovanja određene vrste angažovanja pogotovo radnog odnosa na neodređeno i određeno vreme. U načelu se slažem sa tom nekom idejom iza ovakvih stavova nastalih kao odgovor na sveprisutnu borbu protiv svakog oblika diskriminacije ali moramo biti svesni da u određenim situacijama takvi stavovi zapravo donose više štete nego koristi. Uzmite za primer neku javnu nabavku koju ste skoro sproveli i u kojoj ste tražili reference ponuđača. Čije su to reference? Kome pripadaju? Ponuđaču kao pravnom licu? Zašto? Da, slažem se, reference treba da nam pokažu iskustvo ponuđača u realizaciji poslova istih ili sličnih predmetu javne nabavke. Ali kako to ponuđač dokazuje? Ugovorom, potvrdom, okončanom situacijom? Šta nam ta referenca dokazuje osim da su jednom neka lica određenog stručnog znanja izvršila poslove u ime i za račun ponuđača odnosno pravnog lica. Čak i kada ponuđač dostavi dokaze reference da li bi ga i dalje smatrali kompetetnim za izvršenje predmeta javne nabavke ako bi saznali da je zaposlio sva nova lica koja nemaju veze sa referencama i nikada ranije nisu radili ništa slično predmetu javne nabavke. Kako bi ga tad tretirali?

Jedan poznati italijanski konsultant i međunarodni ekspert za javne nabavke reagujući na stav nadležnih organa u Srbiji da je u postupcima javnih nabavki zabranjeno zahtevati radni odnos na neodređeno vreme sa ključnim osobljem, izjavio je da je ovakav stav pogrešan iz više razloga te da će danom pristupanja Srbije EU ova i druga sporna praksa otići u zaborav. Objašnjavajući do kakvih sve problema ovakav stav može dovesti pokazao je kroz više primera javnih nabavki u zemljama članicama EU, ali na žalost niti smo mi u EU niti je među onima koji su prisustvovali predavanju bilo članova Republičke komisije ili Uprave za javne nabavke.

Razlog zbog kojeg su u zemljama članicama EU dozvolili zahtevanje ugovora na neodređeno vreme sa ključnim osobljem je taj što ukoliko ponuđač ima sistematizovano to radno mesto i stručna lica sa iskustvom koja vrše takve poslove postoji i tzv.prenošenje znanja (know-how) među zaposlenima, odnosno svaki novi zaposleni prolazi neophodnu obuku i uči posao od starijeg i iskusnijeg kolege. U situacijama u kojima ponuđač nekoliko dana pre podnošenja ponude zaključi neku vrstu Ad hoc ugovora sa „ekspertom“ koji ima stručna znanja i iskustva, prenošenje znanja ne postoji, zaposleni nisu uhodani u zajednički rad i rizik kvalitetno izvršenog posla se drastično uvećava.

Neko će sad ovde reći da možemo tražiti lične reference za ključno osoblje. Tako je, možemo, ali to i dalje ne rešava problem, i dalje taj neko ko ima potrebne lične reference možda nije radio ranije za tog ponuđača, sa opremom specifičnog proizvođača i sl. Dodatni rizik za naručioce stvara garantni rok. Ko će rešavati probleme tokom garantnog roka ako su lica koja su postavila sistem prestala da rade kod ponuđača jer im je istekao npr. ugovor o obavljanju pp poslova. Da sklonimo sa strane zloupotrebu sa ugovorma o pp poslovima u postupcima javnih nabavki, ovde imamo realan problem da ponuđač bez redovno zaposlenih lica u svojoj kompaniji ne može da reši probleme sa opremom koju je postavio jer nema adekvatna stručna znanja da reši problem?! Ponuđači neretko „iskoriste“ eksperte iz određene oblasti isključivo u cilju izvršenja predmeta javne nabavke i posle toga njihova saradnja prestaje a za naručioca kreće pakao. Imali smo ovakve situacije u praksi i nisu toliko retke. Na žalost, Republička komisija ne deli ovo mišljenje te su naručioci ostavljeni na milost i nemilost ponuđačima kojima je jedini cilj samo profit.